Zakoni predstavljaju temelj svakog funkcionalnog društva. Oni definišu pravila, postavljaju standarde i pružaju okvir za napredak.

Ali šta se događa kada takvi zakoni, ma koliko savršeno napisani, ostanu neprimenjeni?

Pre izvesnog vremena, učestvovala sam na panelu o otpadu i upravljanju otpadom, koji je okupio stručnjake različitih profila, čime je obezbeđen sveobuhvatan i višeslojan pristup temi. Diskusija je (što nije ni čudno ukoliko uzemmo u obzir temu) bila dinamična i intenzivna. Između ostalog, komentarisani su i zakoni o otpadu i njihova primena kod nas, odnosno problemi koji se javljaju pri primeni, a upravo ovaj paradoks iskristalisao se kao ključna tačka debate na panelu.

Jedan od govornika, ugledni ekonomista, univerzitetski profesor, poznat po svojoj oštroj analitičnosti, poentirao je: „Kolege, gde ste videli dobar zakon koji se ne primenjuje?“

Debata je vodila do suštine koja glasi – zakon, ma koliko brilijantno osmišljen, ostaje samo apstraktna ideja ako ne pronađe svoj odraz u stvarnosti.

Dobro na papiru, a kako je u praksi?

Zakoni o otpadu i njegovom upravljanju u Srbiji, na prvi pogled, mogu poslužiti kao primer dobrog zakonodavstva. Jasni su, precizni i prilagođeni evropskim standardima. Međutim, kada pređemo sa teorije na praksu, dolazimo do problema. Nedostatak inspekcije (inspektora na terenu, kako komuniciraju nadležni), neefikasni kontrolni mehanizmi i često opšta nezainteresovanost, dovode do toga da se otpad nepravilno zbrinjava, ugrožavajući ekosistem i zdravlje svih nas. Stalno se, kao problem, ističe veliki pritisak na deponije i nedovoljan broj sanitarnih deponija, ali ono što pokušavamo da prenesemo i što smatramo ključnim je da deponije nisu rešenje – svaka tona organskog otpada koja završi na njima predstavlja propuštenu priliku.

Taj otpad nije teret, već dragoceni resurs.

Od problema do rešenja – potencijal biogasa

Biogasna postrojenja nude rešenje koje ne samo da efikasno rešava problem otpada, već, u biogas postrojenju organski otpad dobija ekonomsku vrednost, u vidu korisnih oblika energije – električne, toplotne i biometana, kao i visokokvalitetnog đubriva.

Ova postrojenja su pravi model cirkularne ekonomije u praksi, jer pokazuju kako možemo smanjiti količinu otpada, proizvesti energiju i doprineti održivom razvoju. Štaviše, iz ovog procesa ne ostaje ni jedan drugi ostatak (osim visokokvalitetnog đubriva) i ovo je jedan potpuno zaokružen proces.

Nažalost, i pored svega što se čini logičnim i održivim, sektor biogasa u Srbiji suočava se sa velikim izazovima. Iako imamo obilje organskog otpada, njegova cena je često previsoka, a dostupnost ograničena. Zašto? Zato što mnogi generatori otpada i dalje biraju lakše i jeftinije rešenje. Dalje, nedostatak stimulacija i adekvatnih mehanizama dodatno pogoršava situaciju.

Ko je zakazao? Svi mi koji se bavimo ovom temom! Značaj edukacije o ovoj problematici je često podcenjen, napori pojedinaca omalovaženi, a inicijative organizacija koje neumorno rade na tome da unaprede situaciju, često ignorisane. Svi rado govore o ekološkim problemima, ali kada se ponudi konkretno rešenje, nastupi tišina, kao da odgovornost pripada nekom drugom.

Dakle, rešenje za organski otpad postoji, ali postavlja se pitanje – zašto ga ne sprovodimo?

Kako to rade evropske zemlje?

Iako se na prvi pogled može činiti nezahvalnim porediti našu zemlju sa jakim ekonomijama poput Nemačke ili Norveške, važno je napomenuti da su i one, pre samo nekoliko decenija, prolazile sličan put. Mudro je učiti iz tuđih primera, a iz ličnog iskustva, koje delim sa sektorskim kolegama, mogu da tvrdim da je moguće usvojiti najbolje evropske i svetske prakse i prilagoditi ih lokalnim uslovima. Odluka da gradimo sektor po uzoru na evropskog i svetskog lidera u biogasu – Nemačku, bila je ambiciozna, ali ispravna i dugoročno isplativa.

Kada govorimo o zbrninjavanju i tretmanu organskog otpada, jedan od primera koji se može primeniti i kod nas dolazi iz Nemačke, gde značajnu ulogu u upravljanju otpadom ima Gate-Fee tarifa. Ova tarifa obavezuje generatore otpada da svoj otpad predaju ovlašćenim postrojenjima, kao što su biogas postrojenja i da plate za njegovo zbrinjavanje. Ovaj model ne samo da osigurava pravilno upravljanje otpadom, već i podstiče razvoj cirkularne ekonomije kroz odgovorno ponašanje svih učesnika u procesu.

Dakle generator otpada je dužan da doveze otpad do kapiju (gate) operatera i tu potpisuje dokument kojim dokazuje nadležnima da je otpad zbrinuo na ekološki prihvatljiv način, a ne istovario na smetlište ili bacio u reku.

Zatim, još jedan izvanredan primer je Danska, zemlja dvostruko manja od Srbije, koja na zaista impresivan način demonstrira kako se organski otpad može iskoristiti na održiv način. Do 2030. godine Danska planira da svoje potrebe za prirodnim gasom u potpunosti (100 odsto) zadovolji iz biometana. Većina organskog otpada prerađuje se u postrojenjima za proizvodnju biogasa, koji se dalje, u okviru biogas postrojenja, prečišćava u biometan i ubrizgava u nacionalnu gasnu mrežu. Ovako Danska postaje, u najskorijoj budućnosti, potpuno nezavisna od zemnog gasa. Danski zakon ograničava deponovanje otpada na deponijama, dok lokalne vlasti aktivno subvencionišu poljoprivrednike i preduzeća za pravilno zbrinjavanje otpada.

Norveška, sa druge strane, pokazuje kako biogas može doprineti održivom javnom prevozu. U većim gradovima, poput Osla, organski otpad koristi se za proizvodnju biogasa koji pokreće gradske autobuse. Ovaj model ne samo da omogućava pravilno zbrinjavanje otpada, već i značajno smanjuje emisije ugljen-dioksida u saobraćaju.

Ovi primeri jasno pokazuju da održivo i odgovorno upravljanje otpadom nije samo ostvarivo, već i ekonomski isplativo. Uz primenu sličnih modela i prilagođavanje lokalnim uslovima i naša zemlja može napraviti značajan korak ka održivom razvoju.

Izazovi promena i cena nečinjenja

Najugodnije je reći: „Tako je već 30, 40 ili 50 godina, to se ne može rešiti preko noći.“ Takav stav možda bi imao smisla da problem nije akutan, ali ekološka kriza s kojom se suočavamo ne ostavlja prostor za odlaganje. A ako se ne krene u rešavanje, priognoze neće biti dobre. Dakle, sav organski otpad može da bude zbrinut u biogas postrojenjima i ovde govorimo o velikim količinama koje (u zavisnosti od otpada) iznose 30-100 tona dnevno za elektranu od 1 MW kakve su uglavnom instalisane u Srbiji.

Pre tri decenije možda smo sebi mogli priuštiti da ovom problemu pristupamo s pola pažnje. Danas taj luksuz više ne postoji.

Cena nečinjenja, ovog puta, nije samo previsoka – to je dug koji će generacije posle nas dugo i teško otplaćivati.

Autor: Lidija Zelić, direktorka Udruženja Biogas Srbija